Predistorija antikomunizma i antisemitizma srpskih kvislinških vlasti u Drugom svetskom ratu (2)

<p>Evropa posle Prvog svetskog rata je bila nestabilna, a mogućnost novog rata u bliskoj budućnosti sasvim izvesna. Zato je zahtev i iščekivanje alternative postojećem sistemu bilo opšte mesto na evropskoj levičarskoj političkoj sceni, što je kao odgovor od vladajućih režima dobilo sveobuhvatnu antikomunističku akciju, od hapšenja i proterivanja komunista do zabrane njihovog rada. Uz socijalno zakonodavstvo kojim su zapadnoevropske zemlje pokušavale da iskorene motive za revolucionarnu delatnost, pojedinačno su donosile i čitav niz mera za neposredno suzbijanje komunizma, kao što su stroga kontrola stranaca (Velika Britanija, Švedska...), stroge zakonske kazne za propagandu komunističkih ideja, masovna hapšenja i proterivanja komunista (Sjedinjene Američke Države, Francuska,Španija, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska, Italija...), stavljanje komunista van zakona (Rumunija, Bugarska, Grčka...).</p>

<p>Među ovim državama bila je i Kraljevina Jugoslavija. Posle velikog uspeha komunista na izborima 1920. vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta u novoformiranoj državi. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na moru...), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep...). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, a žandarmi su opkolili opštinsku zgradu i vratili staru upravu. Istovremeno, aprila 1920. je počeo generalni štrajk železničara protiv koga je vlast upotrebila vojsku i proglasila militarizaciju železnica, dok je istog meseca štrajk u Trbovlju ugušila vojskom i žandarmerijom koja je na Zaloškoj cesti u Ljubljani ubila 13 i ranila 40 radnika. 1. maja 1920. vlast je zabranila prvomajsku proslavu i sprovela masovna hapšenja.</p>

<p>Novembra 1920. na izborima za Ustavotvornu skupštinu, komunisti su bili treći po broju glasova i dobijenih mandata. Od 1,607.265 izašlih na izbore, dobili su 198.736 ili 12,36% glasova i 59 mandata od ukupno 419 poslaničkih mesta u Skupštini. 18. decembra 1920. počeo je štrajk rudara Slovenije, 22. decembra 1920. štrajk rudara Bosne, a već 24. decembra 1920. vlast je izvršila militarizaciju rudnika i štrajk rudara ugušila vojnom silom. 27. decembra 1920. vojska i žandarmerija su ubile u Husinu sedam rudara, a uhapsile njih oko 700. Sutradan su u Beogradu održane protestne demonstracije, a već 29. decembra 1920. vlada je donela Obznanu.Pozivajući se na razvijene zemlje koje su „boljševičku bolest" suzbile u samom početku, vlada je Obznanomzabranila svaku komunističku aktivnost. Stvarni razlozi za njeno donošenje bili su izborni uspesi komunista i veliko nezadovoljstvo radnika postojećim stanjem u zemlji. Obznanomje propisano da se vojnom sudu predaju svi „koji bi nastavljali oružan otpor državnim organima sigurnosti", da se iz zemlje proteruju svi stranci „koji bi se smutnjama pridruživali", da se iz državne službe otpuste svi činovnici koji bi produžili propagandu boljševizma, da se studentima komunistima oduzme pomoć za školovanje... Odmah po donošenju Obznanedošlo je do masovnih progona komunista, u Beogradu su vlasti zaposele komunistički Narodni Dom, zabranile Radničke Novinei zapečatile im prostorije, zaplenjene su partijske arhive, konfiskovana imovina partije i sindikata, a već januara 1921. je završeno suđenje grupi komunista optuženih da su bili vođe štrajka na železnicama. Podršku komunistima davala je samo Republika, organ Republikanske stranke, zbog čega su zabranjena dva broja lista. Uprava grada Beograda je 2. januara 1921. razbila zbor Republikanske stranke sa obrazloženjem da je poslužio komunistima da izigraju Obznanu.</p>

<p>Nezadovoljni odsustvom partijske reakcije na Obznanui „beli teror", mlađi komunisti su odgovorili „crvenim terorom" tj. prešli su na individualne terorističke akcije. Maja 1921. je objavljeno da je izvršen pokušaj atentata na Ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, 29. juna 1921. izvršen je pokušaj atentata na regenta Aleksandra. Atentator Spasoje Stejić je uhapšen i priznao je delo. Početkom jula 1921. povodom atentata na regenta uhapšena su tri komunistička poslanika Vladimir Čopić, Filip Filipović i Nikola Kovačević. 21. jula 1921. izvršen je atentat na (tada već) bivšeg ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića. Atentator Alija Alijagić je odmah uhvaćen i priznao je delo. Krajem jula 1921. od Narodne Skupštine je traženo da se sudu predaju svi komunistički poslanici zbog učešća u atentatu na regenta Aleksandra. U Beogradu je zbog navodnog saučesništva u ovom atentatu uhapšeno 180 lica.</p>

<p>2. avgusta 1921. kao prvi zakon u svom radu, novoizabrana Skupština je donela Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državikojim je zabranjena Komunistička partija.Zakon je primljen po skraćenom postupku, glasalo je 244 poslanika, za je glasalo 190, protiv 54 (protiv su glasali komunisti, republikanci, klerikalci i socijaldemokrate, kao i radikal dr M. Ivanić). Članom 1 Zakonaje kao zločin označeno svako pisanje, izdavanje, štampanje, rasturanjeknjiga, novina, plakata ili objava „kojima se ide na to, da seko potstrekne na nasilje prema državnim vlastima", to je važilo i za „svaku pismenu ili usmenu komunističku ili anarhističku propagandu", za organizovanje, potpomaganje ili postajanje članom udruženja koje bi imalo za svrhu propagandu komunizma, anarhizma, terorizma, kao i izdavanje pod zakup prostora za skupljanje takvih lica. Članom 2. za zločine iz člana 1. određena je kazna smrću ili robijom do 20 godina.</p>

<p>Početkom avgusta 1921. svi komunistički poslanici su predati sudu a mandati komunista su poništeni. Do kraja 1921. više hiljada komunista i članova sindikata je uhapšeno, mnogi su ostali bez posla ili bili proterani. 15. oktobra 1921. Ministarstvo unutrašnjih dela je izdalo Raspisu kome je stajalo da pojedine policijske vlasti nepravilno sprovode Zakon, da u nekim slučajevima progone i hapse svoje lične neprijatelje ili političke protivnike pod optužbom da su komunisti. Početkom 1922. održan se sudski proces protiv 33 komunista, mahom bivših narodnih poslanika, a23. februara 1922. izrečena je presuda optuženim komunistima za delo atentata na regenta. Stejić je osuđen na smrt, dok su za delo komplota protiv države kažnjeni bivši komunistički poslanici na po dve godine zatvora. 7. jula 1922. kralj je potpisao ukaz kojim se Spasoju Stejiću zamenjuje smrtna kazna sa dvadeset godina robije u teškom okovu.</p>

<p>Marta 1922. atentator na Draškovića Alijagić je osuđen na smrt, a8. marta 1922.je obešen u Zagrebu uz prisustvo publike i istog dana sahranjen. Oktobra 1925. zagrebačka policija je ekshumirala ostatke Alije Alijagića sa obrazloženjem da svake godine na dan Svih Svetih na njegovom grobu dolazi do žestokih sukoba komunista i policije. Posmrtni ostaci Alije Alijagića su preneti u Bosnu.</p>

<p>Izvor: danas.rs</p>

<p>Originalni članak možete pogledati&nbsp;<a href="http://www.danas.rs/dodaci/uploaddocumentsdodaci2013biltenpdf/predistori...

Autor/ka: 
Olivera Milosavljević